-Autor: Emir Ku­stu­ri­ca

Po­sli­je na­stu­pa knji­žev­ni­ce Her­te Mi­ler u Ju­go­slo­ven­skom dram­skom, ja­sno je ka­ko su or­ga­ni­za­to­ri Saj­ma knji­ga na­pra­vi­li gre­šku. Tre­ba­lo je da se do­go­vo­re sa nad­le­žnim or­ga­ni­ma i spi­sa­te­lji­cu po­zo­vu na voj­nu pa­ra­du, ni­ka­ko na mje­sto gdje se sku­plja­ju lju­bi­te­lji knji­žev­no­sti. Zbog to­ga što se vi­di da ona pre­fe­ri­ra voj­no­stra­te­ški put do na­ci­o­nal­nog osvje­šte­nja, ra­di­ja­ci­ju ko­ju ura­ni­jum­ske bom­be osta­vlja­ju u pro­sto­ru i da ne vje­ru­je u efi­ka­snost me­ta­fo­re i knji­žev­nog iz­ra­za.
Da smo bi­li pa­met­ni i uči­ni­li ta­ko, ne­ma sum­nje, bi­lo bi mje­sta da se upri­li­či pre­da­va­nje Her­te Mi­ler u Ju­go­slo­ven­skom dram­skom na te­mu – ”Uti­caj ura­ni­ju­ma na osvje­šte­nje za­blu­dje­le Evrop­ske na­ci­je!” I, uz ta­kav po­vod bi do kra­ja shva­ti­li njen svje­to­na­zor (um­wellt). Pret­po­sta­vljam da bi u okol­no­sti­ma voj­ne pa­ra­de otvo­ri­la sr­ce i po­is­to­vje­ti­la i So­vjet­ski Sa­vez sa Ru­skom Fe­de­ra­ci­jom, te po­ku­ša­la da nas ubi­je­di ka­ko je oslo­ba­đa­nje Be­o­gra­da 1944. bi­lo re­la­tiv­no i ka­ko je do­šlo vri­je­me za po­di­za­nje spo­me­ni­ka na­ci­stič­kim voj­ni­ci­ma! Ne sum­njam da bi ona do kra­ja iz­ra­zi­la svo­ju hu­ma­nost kon­sta­ta­ci­jom da su i oni bi­li lju­di. Okre­ni- obr­ni, po ono­me što je iz­go­vo­ri­la u po­zo­ri­štu, ona je htje­la da ka­že ,,u stvar­no­sti je sve kao i u fud­ba­lu gdje na kra­ju, u dru­gom po­lu­vre­me­nu sva­ka­ko po­bi­je­de Njem­ci.”
Ima mno­go na­či­na da se sret­ne­mo sa Her­tom Mi­ler. Mo­žda je, ipak, bi­lo naj­bo­lje da Mi­le­ro­vu po­zo­ve­mo, ne­ko­li­ko da­na ra­ni­je u Kra­gu­je­vac. Ta­mo bi je pro­to­kol na­tje­rao da po­lo­ži cvi­je­će na gu­bi­li­šte kra­gu­je­vač­kih đa­ka i pro­fe­so­ra i, što je naj­va­žni­je, mo­ra­la bi da ću­ti. Po­sli­je ono­ga što je iz­go­vo­ri­la u Ju­go­slo­ven­skom dram­skom, ta­ko bi bi­lo naj­bo­lje. Po­ka­za­lo se, na­i­me, da ka­da no­be­lov­ka go­vo­ri rječ­ni­kom voj­ni­ki­nje, ot­me joj se ono što li­te­ra­tu­ra ne tr­pi. U svo­je ime i pod fir­mom No­be­lo­ve na­gra­de oprav­da­va ci­vil­ne žr­tve. Do­du­še sve to či­ni, ka­ko ka­že, ne zbog se­be, ne­go u na­šu ko­rist. Al­fred No­bel se pr­ži u gro­bu, jer nje­gov la­u­re­at tvr­di da je upo­tre­ba di­na­mi­ta i go­rih na­pra­va zdra­va stvar za ljud­ski rod i osvje­šte­nje na­ci­je!
Gre­ška je, da­kle, što je Her­ta Mi­ler po­zva­na na Sa­jam knji­ga. Ona je na­še gost­prim­stvo mo­gla da osje­ti, re­ci­mo, i kao gost Saj­ma auto­mo­bi­la. Ista zgra­da sa­mo ne­ko­li­ko mje­se­ci ra­ni­je. Ono je­ste da kod nas ima vi­še po­sje­ti­la­ca na Saj­mu knji­ga ne­go auto­mo­bi­la, ali na­šao bi se tu ne­ki njen obo­ža­va­lac ko­ji vo­li „mer­ce­des“. Tu bi po­pi­la is­kre­ni apla­uz i uz ne­ko­li­ko sel­fi­ja osje­ća­la bi se ko­mot­ni­je. Za­mi­šljam Her­tu Mi­ler kraj „mer­ce­de­sa kon­ver­tibl“, po­no­sna kao oni voj­ni­ci ko­ji su umar­ši­ra­li u Be­o­grad apri­la 1941. na­kon bom­bar­do­va­nja Be­o­gra­da, ko­je je bi­lo mno­go sla­bi­je, tvr­de struč­nja­ci, nje­ne ko­le­ge, od onog ko­jeg je iz­veo NA­TO 1999. go­di­ne.
U vre­me­nu ka­da smo od­ra­sta­li Her­ta Mi­ler i ja (ona je sa­mo go­di­nu da­na sta­ri­ja od me­ne), pre­sud­nu ulo­gu na mi­šlje­nje, ali i na svje­to­na­zor ni­su igra­le ide­o­lo­ške po­u­ke ko­je je ona is­ko­pi­ra­la iz vre­me­na so­vjet­ske oku­pa­ci­je Ru­mu­ni­je i iz­go­vo­ri­la u Ju­go­slo­ven­skom dram­skom u po­zo­ri­štu. To su či­ni­le knji­ge i fil­mo­vi. Mo­že se pret­po­sta­vi­ti da smo u isto vri­je­me či­ta­li Sol­že­nji­ci­na i pa­ti­li za za­to­če­ni­ci­ma po­put De­ni­sa De­ni­so­vi­ča. Ka­da smo gle­da­li „Bla­go Si­je­ra Ma­dre“ ili ka­sni­je Brus Li­ja, sr­ce nam je ku­ca­lo za pro­go­nje­nim ili po­ni­že­nim i po pra­vi­lu smo sta­ja­li na stra­ni sla­bi­jih. To su bi­la vre­me­na ka­da je ri­ječ bi­la tvr­đa­va, a ne kur­va, kao da­nas. Her­ta Mi­ler nas uči da je ta­kvo mi­šlje­nje iz­an­đa­lo i či­ni se kao da se još uvi­jek rve sa vam­pi­ri­ma ko­ji do nje sti­žu u ob­lič­ju Ni­ko­la­ja i He­le­ne Ča­u­še­sku. Zbog te tra­u­me ona vje­ru­je ka­ko su NA­TO bom­be po Sr­bi­ji obez­bi­je­di­le da se oni ni­ka­da ne­će vra­ti­ti! Jer, da ni­je ta­ko i da ima prav­de, No­be­lo­va na­gra­da bi umje­sto Her­ti Mi­ler 2009. go­di­ne bi­la uru­če­na naj­ve­ćem ži­vom austrij­skom pi­scu Pe­te­ru Hand­keu!

wwwi­skra.co